7 -- NOĆ MI’RADŽA je dvadeset sedma noć mjeseca Redžeba.  Riječ miradž znači merdevine.  To je noć u kojoj je Resulullah bio uzdignut na nebesa i odnešen na nepoznata mjesta.

Stanovnici Mekke nisu htjeli da vjeruju (dobiju iman).  Oni su jako nemilosrdno proganjali muslimane.  Oni su u tim svojim progonima otišli toliko daleko da su počeli mučiti muslimane.  Resulullah je bio jako žalostan.  To je bilo godinu dana prije Hidžre.  Resulullah je imao 52 godine.  On je otišao u Taif i sa sobom poveo Zejda bin Harisa.  On je propovijedao mjesec dana stanovnicima Taifa.  Nijedan od njih nije postao vjernik.  Oni su mu se ismijavali, galamili, i bacali se na njega kamenjem.  On je, bez nade, umoran, i krvavih mubarek nogu krenuo nazad.  Zejd je bio sav krvav.  Oni su na vrelini dana, iscrpljeni, sjeli pored puta.  Dva brata, bogataša, koji su bili Rebi’aovi sinovi, Utbe i Šejbe, vlasnici vinograda koji se tu nalazio, su im poslali po svom slugi Addasu po grozd grožđa.

Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je, kada je počeo jesti grožđe, rekao bismilu.  Addas radijallahu teala anh, je u to vrijeme bio hrišćanin.  On se jako začudio kada je čuo te riječi.  On je rekao, “Ja ovdje živim već toliko godina a nisam nikad nikoga čuo da tako kaže.  Kakve su to riječi?”

Resulullah:  Odakle si?

Addas:  Iz Nineve.

Resulullah:  A, ti si iz iste zemlje kao i Junus alejhisselam.

Addas:  Odakle ti znaš Junusa?  Ovdje ga niko ne zna.

Resulullah:  On je moj brat.  On je bio, kao i ja, Pejgamber.

Addas:  “Vlasnik ovako lijepog lica i slatkih riječi ne može biti lažov.  Ja sada vjerujem da si ti Allahov Resul.”  On je postao musliman.  On je rekao, “O Resulallah sallallahu teala alejhi ve sellem!  Ja tolike godine služim ove zle i naopake ljude.  Oni uskraćuju svakom svačije pravo.  Oni varaju druge.  Oni u sebi nemaju nimalo dobra.  Oni će uraditi svako zlo da dobiju ovosvjetsku korist i da zadovolje svoje ćulne prohtjeve.  Ja ih mrzim.  Ja hoću da idem s tobom, da se počastim služeći tebe, da budem meta nepoštovanja koje ti ukazuju neuki i idioti, i da se žrtvujem štiteći tvoje mubarek tijelo.”

Resulullah se nasmijao.  On je rekao, “Ostani za sada sa tvojim gospodarima (efendijama)!  Uskoro će se moje ime čuti nadaleko i naširoko.  Onda mi dođi.”  Kada su se odmorili oni su obrisali krv i krenuli prema Mekki.  Kada su stigli u grad već se bilo smračilo.  Neprijatelji su bili na svakom koraku.  On nije znao gdje da ide.  Nekoliko mjeseci u Meki je proteklo jako mučno.  On je jedne noći [dvadeset sedme noći mjeseca Redžeba] otišao u mahalu gdje je bila kuća Ummi Hane, kćerke njegovog amidže Ebu Taliba.  Ummi Hana još nije bila postala vjernica (imala iman).  Ona je rekla, “Ko je tamo?”

Resulullah:  “Ja sam, Muhammed, sin tvoga amidže.  Dolazim kao gost, ako me primaš.

Ummi Hana radijallahu teala anha:  Ja sam spremna da radosno žrtvujem svoj život za takvog istinoljubivog, vjerodostojnog (emin), časnog (šerefli) i plemenitog (asli) gosta kao što si ti.  Da si mi samo unaprijed najavio da češ nas počastiti svojim prisustvom ja bih spremila nešto.  Ovako, nemam pripremljene hrane da ti iznesem.

Resulullah sallallahu alejhi ve sellem:  Ja ne želim ništa da jedem i pijem.  Ne treba mi ništa.  Dovoljno mi je samo mjesto gdje se mogu moliti i ibadetiti moga Rabba.

Ummi Hana je primila Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem i dala mu hasuru, leđen i ibrik.  Među Arapima je bila najčasnija dužnost biti ljubazan prema posjetiocu i zaštititi ga od neprijatelja.  Svaka šteta koja bi se nanijela gostu bi bila velika sramota na domaćina.  Ummi Hana je pomislila, “Mekka je puna njegovih neprijatelja.  Ima čak i onih koji hoće da ga ubiju.  Ja ga moram zaštititi i stražariti do jutra i sačuvati svoju čast.”  Ona je uzela očevu sablju i počela da obilazi oko kuće.

Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je u toku dana bio puno povrijeđen.  On je uzeo abdest i počeo se moliti svome Rabbu (Gospodaru, Stvoritelju, Uzdržavatelju) i od Njega tražiti oprost, i činiti mu dovu da On dadne Svojim robovima da postanu vjernici (zadobiju iman) i da se usreće.  Pošto je bio jako umoran, gladan, i ožalošćen, on je legao na hasuru i brzo zaspao.

U tom momentu je Allah dželle-šanuhu naredio Džebrailu alejhisselam:

Ja sam puno uznemirio Mog dragog Pejgambera.  Ja sam puno povrijedio njegovo mubarek tijelo i nježno srce.  Međutim, on Me još uvijek moli.  On ne misli ni na šta drugo osim na Mene.  Idi!  Dovedi Mi Mog Habiba (najdražeg, miljenika)!  Pokaži mu Moj Džennet i Džehennem.  Neka vidi nimete (blagodati) koje Sam pripremio njemu i onima koji ga vole.  Neka vidi azabe (patnje, mučenja) koje sam pripremio za one koji ga ne vjeruju i koji ga vrijeđaju svojim riječima, pisanjima i djelima.  Ja ću ga utješiti.  Ja ću izliječiti njegovo ranjeno srce.  Džebrail alejhisselam je u jednom momentu bio kod Resulullaha sallallahu alejhi ve sellem.  On ga je našao kako spava.  On nije imao srca da ga probudi.  On je bio u ljudskom obliku.  On je poljubio Resulullahov mubarek taban.  Pošto on nema srce i krv njegove hladne usne su odmah probudile Resulullaha.  On je odmah prepoznao Džebraila alejhisselam.  On je u strahu, da nije uvrijedio svoga Rabba, rekao, O moj brate Džebrailu!  Zašto si došao u tako neobično vrijeme?  Jesam li učinio nešto pogrešno, jesam li uvrijedio moga Rabba? Jesi li mi donijeo loše vijesti?

Džebrail alejhisselam je odgovorio, “O ti najviši od svih stvorenja!  O ti Stvaraočev najdraži!  O ti sejjidu (efendijo) svih Pejgambera, izvoru dobrote i svih veličina!  Tvoj Rabb ti šalje Svoj selam.  On te obasipa ihsanom i ni’metima koje nije dao nijednom drugom ni Poslaniku ni stvorenju.  On te zove Sebi.  Molim te ustani.  Naredi, da idemo.  Oni su otišli u Ka’bu.  Tamo je neko došao.  Otvorio mu je prsa.  Izvadio mu je srce.  Oprao ga je Zemzemom.  Onda ga je vratio nazad na njegovo mjesto.  Onda su - jašući na jednoj bijeloj životinji koja se zove Burak, koja je došla iz dženneta - u jednom trenutku otišli u Kudus (Jerusalim), u Mesdžid-i Aksa.  Tu je Džebrail alejhisselam u stijeni prstom napravio rupu i svezao Buraka.  Tu su bile prisutne duše prošlih Poslanika u svojim ljudskim oblicima.  On je ponudio Pejgamberima - prvo Ademu, pa Nuhu, pa Ibrahimu - da budu imam, da klanjaju namaz zajedno u džematu.  Svaki od njih je to odbio.  Oni su mu rekli da imaju uzur.  Oni su mu se izvinjavali.  Džebrail alejhisselam je proturio Habibullaha naprijed i rekao, “Kada si ti prisutan niko drugi ne može biti imam.”  Oni su poslije namaza izašli iz mesdžida i u jednom momentu prošli, nekim nepoznatim mi’radžom, kroz sedam katova nebesa.  On je na svakom nebu vidio jednog velikog Pejgambera.  Džebrail alejhisselam je zastao kod Sidre i rekao, “Ako se odavde dalje maknem za dlaku sagorjeću i biću uništen.”  Sidret-ulmunteha je jedno drvo na šestom nebu.  Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je nakon što je vidio Džennet, Džehennem, i bezbroj drugih stvari, na ćilimu zvanom Refref, prošao Kursi, Arš i svijetove duša.  On je na jedan nepoznat, neshvatljiv, i besprimjeran način došao na visine koje je Allah dželle-šanuhu odredio.  On je vidio Allaha dželle-šanuhu bez mjesta, smijera i načina.  On je razgovarao s Allahom dželle-šanuhu bez očiju, ušiju i posrednika (vasite).  Nakon što je dobio ni’mete koje niti zna niti može shvatiti ijedno stvorenje, on se vratio u Kudus a odatle u Mekku mukarremu, u Umm-i Haninu kuću.  Njegova postelja se još nije bila ni ohladila, abdeska voda u leđenu se još nije bila smirila.  Ummi Hana radijallahu teala anha koja je obilazila oko kuće je bila zakunjala i bila nesvjesna svega.  On je na svom putu iz Jerusalema u Mekku susreo kurejševički karavan.  Deva u karavanu se prepala i pala na zemlju.

On je sljedećeg sabaha otišao u Kabu i ispričao o svom miradžu.  Kada su to kafiri čuli oni su se počeli ismijavati s njim, i govoriti, “Muhammed je potpuno poludio.”  Oni koji su mislili da postanu muslimani su odustali od toga.  Neki od njih su, zadovoljni, otišli Ebu Bekirovoj kući.  Oni su znali da je on bio pametan i iskusan i proračunat trgovac.  Čim su došli na njegova vrata oni su ga upitali:

“O Ebu Bekiru radijallahu teala anh!  Ti često putuješ u Kudus (Jerusalim).  Koliko traje putovanje od Mekke do Jerusalima?”

Ebu Bekir radijallahu teala anh je rekao, “Ja znam da treba više od mjesec dana.”

Kafirima se svidio ovaj odgovor.  Oni su smijući se i ismijavajući se rekli, “Tako će reći svaki pametan i iskusan čovjek.”  Oni su bili radosni zato što i Ebu Bekir radijallahu teala anh ima isto mišljenje kao i oni.  Oni su mu rekli, “Tvoj efendija kaže da je on u jednoj noći i otputovao u Jerusalim i vratio se iz Jerusalima.  On je sada zaista potpuno lud,” i počeli su izražavati simpatiju, poštovanje, i pouzdanje, u Ebu Bekira.

Kada je Ebu Bekir radijallahu anh čuo mubarek Resulullahovo ime on je rekao, “Ako je to on to rekao ja mu vjerujem.  On je zaista i otišao i vratio se u jednom momentu,” i vratio se nazad u kuću.  Kafiri su bili zapanjeni.  Oni su oborili svoje glave i otišli govoreći, “Jaoj! Muhammed je zaista jak mađioničar.  On je začarao Ebu Bekira.”

Ebu Bekir radijallahu teala anh se odmah obukao i otišao Resulullahu.  On je glasno rekao velikoj grupi ljudi, “O Resulullah!  Čestitam ti mubarek mi’radž!  Neka je vječna hvala Allahu dželle-šanuhu koji nas je počastio da budemo sluge jednog tako velikog Pejgambera kao što si ti.  On nam je dao nimete viđenja tvoga sjajnog lica i slušanja tvojih slatkih riječi koje razgaljuju srca i privlače duše.  O Resulullah!  Svaka tvoja riječ je tačna.  Ja ti vjerujem.  Ja sam spreman žrtvovati svoj život za tebe!  Ove Ebu Bekirove riječi su zapanjile kafire.  Oni su se razišli ne znajući kako da odgovore.  One su ojačale srca nekolicine čiji je iman bio nejak i koji su sumnjali.  Resulullah sallallahu alejhi ve sellem je toga dana Ebu Bekira nazvao “Siddik” (iskren).  On je s tim imenom unaprijeđen na još veći stepen.

Ovo sve je samo razjarilo kafire.  Oni nisu mogli podnijeti čvrsti iman mumina;  njihovo, što god kaže, odmah, vjerovanje njemu;  njihovo okupljanje oko njega, i njihovo čuvanje njega.  Da bi ga ponizili oni su ga pokušali testirati.

Oni su ga pitali stvari, kao na primjer, “O Muhammede alejhisselam!  Ti kažeš da si bio u Jerusalimu.  Reci nam onda!  Koliko mesdžid ima vrata i prozora?”  Kako je on odgovarao na pitanja hazreti Ebu Bekir je govorio, “Tačno O Resulullah!  Tako je O Resulullah!”  Međutim, Resulullah sallallahu alejhi ve sellem, u stvari, zbog stida, čak nije ni gledao osobu (koja ga je pitala) u lice.  On je kasnije rekao, “Ja nisam razgledao po Mesdžidu aksa.  Ja nisam znao ono što su me pitali.  Kada su mi postavili pitanje hazreti Džebrail mi je donijeo Mesdžid aksa pred oči.  [Kao gledanje televizije]  Ja sam ga vidio, prebrojao, i odmah im odgovorio na pitanje.”  On jerekao da je, kada se vraćao, vidio putnike na devama, i da će oni inšaallah stići u srijedu.  Karavan je stigao u Mekku, u srijedu, pred sami zalazak sunca.  Putnici su rekli da se nešto desilo, kao vjetar, i da je deva pala.  Ovo je ojačalo iman mu’mina i povećalo kafirsko neprijateljstvo.  Knjiga Ruh-ul-bejan, u dijelu koji govori o imametu navodi citat iz knjiga Tefsir-i Husejni i Behar, i kaže, “Ko ne vjeruje da je Resulullah odnešen iz Mekke u Bejtul-mukaddes (Jerusalim) on će postati kafir.  Ko ne vjeruje da je on odnešen na nebesa i na nepoznata mjesta će biti dal i mubtedi’.  To znači da će postati jeretik (sapik).

 

DODATAK:  Jedan Indijac, Muhammed Hamidullah, širi svoje lične ideje i razmišljanja - koja su suprotna učenjima koja su nam alimi ehli sunneta prenijeli - kao islam.  Mi smo opširno opovrgnuli sve Hamidullahove klevete.  Naša pobijanja ovih njegovih kleveta možete naći na engleskom jeziku ovdje na veb sajtu Hakikat Kitabevi

 

On piše na 92. i 93. stranici turskog prevoda njegove knjige The Prophet of Islam (Poslanik islama), “Mi’ra je jedno psihološko stanje…  A Allah elle-šanuhu kaže, “Ja sam u noći prenijeo mog roba (abda) iz mesid el-Harama u mesid el-Aksa.”  Čovjek (ljudsko stvorenje) je rob.  Duša i psihološko stanje se ne zovu rob (abd).  U jednom dugom hadisu u Buharijinom sahihu i u tefsirima Kur’ana koja su napravili alimi ehli suneta i u svim knjigama koje govore o Mi’rau piše da je Resulullah, alejhisselam, rekao, “Ja sam otišao u mesid el-Aksa u Jerusalemu i vidio sam ga.”

 

Kako vidimo Hamidullah u svim svojim knjigama pokušava da objasni islam sa dva različita gledišta;  s istorijske perspektive i prema svom ličnom razumijevanju.  Većina činjenica o kojima on piše s istorijske perspektive govori tačno o događajima.  Ali, njegova lična gledišta i pokvarena vjerovanja, koja on potajno ubacuje u istorijske perspektive, potkopavaju iman čitalaca i iskorijenjuju njihovo poštovanje i ljubav prema Resulullahu, i njihovo povjerenje u alime ehli sunneta.